Јелена Анжујска је била супруга српског краља Уроша I и мајка краљева Драгутина и Милутина. Рођена је 1236. године. Порекло српске краљице Јелене Анжујске није до краја истражено. Писац њеног житија, архиепископ Данило II, наводи да је била ,,фрушког“ (француског) порекла, кћи славних родитеља који су је удали за српског краља.

 

Јелена је око 1250. године удата за краља Уроша I, најмлађег сина краља Стефана Првовенчаног. Да би што свечаније дочекао своју невесту, краљ Урош је обезбедио да се дуж пута који је водио долином Ибра, засаде многобројни мирисни плави јорговани, који би је, поред лепоте и мириса, подсећали на њену родну Провансу и да свадба буде у пролеће када се они расцветају. Свадба је обављена у дежевском немањићком дворцу, недалеко од Раса, где су касније и живели. Краљица Јелена је по опису савременика била лепа, љупка, племенита и веома образована жена, коју је народ убрзо заволео. Нема писаних сведочанстава која би потврдила да ли је краљица Јелена, самим венчањем са српским владарем православне вере, примила православље или је до краја живота задржала веру свог детињства - римокатоличанство. Својим животом и делатношћу краљица је била везана за обе цркве, упоредо са православним црквама и манастирима подизала је и католичке цркве, своје синове васпитавала у православном духу и са својом породицом славила крсну славу династије Немањића - Светог арханђела Михаила.

 

После смрти краља Уроша, краљица Јелена је једно време владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Краљица је имала своју војску, управни апарат, државни печат, свог канцелара. Била је високо поштована од црквених великодостојника православне и римокатоличке цркве као и међу владарима суседних земаља. Била је у добрим односима са Дубровником. На свом двору је основала прву женску школу у тадашњој Србији, где су сиромашније девојке училе вез и остале послове, али и писменост и музику. Такође, у свом двору је имала и чувено књигохранилиште, то јест библиотеку. Корице су израђиване код златара у Котору. Њен двор налазио се на самом рубу данашњег Косова и Метохије у месту Брњаци, на северној страни планине Мокра Гора. Осим дворца у Брњаку, Јелена Анжујска имала је и град Јелач на Рогозни.
Најпознатија њена задужбина је манастир Градац код Рашке (крајем XIII века). Замонашила у цркви св. Николе у Скадру, ту је као монахиња и умрла 8. фебруара 1314. године.

Легенда каже да се после три године од своје смрти јавила у сну једном монаху, и када су отворили њен гроб тело је нађено цело и очувано „као у роси“. Од те 1317. године, она се слави као светитељка 30. октобра по црквеном календару односно 12. новембра по новом календару. Краљица Јелена је једина жена у српској историји којој је посвећено посебно житије које је написао српски архиепископ Данило II као житије прве српске краљице која је постала светитељка.