Стефан Немањa je један од најзначајнијих српских владара, творац моћне српске државе и, заједно са сином Савом, један од утемељивача Српске православне цркве.
Познато је да је Стефан Немања био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде и да се родио у Рибници на Морачи, 1113. године. Када се са оцем и породицом вратио на очеве поседе у Рашки, крштен је по други пут, православним обредом, у епископској цркви св. Петра и Павла у Расу (тадашњој престоници Рашке). После Завидине смрти Немања је очевим тестаментом наследио најисточнију четврт српске кнежевине, од Раса до Ниша.

Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. Велики жупан Стефан Немања је ујединио и проширио српске земље, поставио врховну власт на новим материјалним и духовним основама. Скоро половину свог дугог живота провео је борећи се за јединство свог народа и за његову државу. Успео је да створи српску државу од Јадрана до Софије и Перника. Немања је водио ратове са Византијом, сарађивао са владарима Немачке, Угарске, Бугарске, Млетачке републике.

 

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Све ово је остварено развојем појединих привредних грана, посебно занатства, рударства, трговине и пољопривреде, а српска држава, која се после територијалних проширења ослањала на јачу привреду и већи број становника, постала је знатно јача. Средњовековна српска култура доживела је процват, а због великог броја обновљених и новосаграђених манастира, Србија је постала стециште највећих уметника, фрескописаца и градитеља из далеких крајева.

Његову владавину карактерише појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови и Студенице.

Добивши самосталност државе, велики српски државник се повукао са власти, препустивши је сину Стефану. Замонашивши се, Немања (монах Симеон) је извесно време живео у Студеници. На позив свог сина Саве, отишао је у Свету гору, где је, заједно са Савом подигао манастир Хиландар који је постао један од најзначајнијих светогорских манастира и до данашњег дана остао темељ српске духовности и државности. Умро је 13. фебруара 1199. године у Хиландару, где је и сахрањен. Обзиром да му је тело у гробу остало сачувано, Сава га је пренео у Студеницу, где се из њега, у неколико наврата, појавило миришљаво уље – свето миро. Такође, догодила су се и чудотворна исцељења неких болести, тако да је Симеон понео епитет Мироточиви и био канонизован, тј. проглашен светим.