По предању, лета 1336. године, на Копаоник је стигао цар Душан са свитом. За ручак, домаћини су му на трпезу изнели јагњетину са ражња, свеже трешње из Јошаничке Бање, грожђе из Жупе и хладно вино. Душан Силни се томе јако зачудио, па су му домаћини објаснили да се овце овде доцкан јагње због дугих зима, трешње касне због хладноће, да је грожђе у Жупи поранило, а да за хлађење вина на Копаонику и лети има довољно снега.
Изнад села Руднице, у студеничком срезу, на брегу Боровик, постоји у стени шупљина са водом, која нигде не отиче. Та се вода зове ,,Вода Светог Саве“. Народ верује да је ту долазио Свети Сава, да је благословио и да је зато лековита. Код те воде се мештани окупљају на дан Светог Саве и Ђурђевдан. Верује се, да ће онај ко на Светог Саву ујутру први до те воде стигне, бити срећан.
Легенда каже да је из љубави према Јелени Анжујској српски краљ Урош Ι пред њен долазак наредио да се путем којим ће она допутовати, целом долином Ибра од Краљева до Рашке, посаде све познате врсте јоргована. Желео је да тако будућу краљицу подсети на родну Провансу. Био је то каваљерски потез, без премца чак и у краљевским круговима. Сматра се да Јелена Анжујска до доласка у Србију није видела свог будућег мужа, али је његов свадбени дочек са јоргованима потпуно везао њено срце за Србију.
Према народном предању, два побратима Рајко и Јанко су се кладили ко ће пре да изнесе повећи камен на врх Голије. Рајко је брзо носио свој камен и близу врха се спотакао и испустио га и камен је пао у поток. Јанко је полако носио свој камен, али је сигурно стигао до врха. Отуда се врх Голије зове Јанков камен, а поток у који се откотрљао Рајков камен становници зову Рајков поток.
Речица на Копаонику, по имену Самоковка, добила је име још у доба Римљана. Легенда каже да је овде некада радила машина која је уз помоћ снаге воде одвајала злато и гвожђе из руде. Пошто је машина све сама радила, а при томе је стално ковала, река је добила име Самоковка.
Легенда каже, док је Марко Краљевић пролазио Ибарском долином са својим коњем Шарцем одједном је почела да пада јака киша, толико јака да су Шарцу пропадале ноге у земљу. Касније, када се невреме мало стишало, народ који је пролазио ту, приметио је трагове великих стопала и од тада се то место близу Казновића у Рашки зове Маркова стопа.
По народном веровању, ово језеро је настало као божја казна. Наиме, неки поп је вршидбу жита обављао на дан Светог Ћирила. Kада су га мештани опоменули да то не чини и дa не срди светог Ћирила, поп је одговорио: ,,Нека Ћирик ћириче, ја ћу да вршем.“ Након тих изговорених речи, земља се затресла и поп је са гумном, коњима и житом пропао у дубоку јаму у којој је нарасла вода. Само је по води пливала попова капа.
Друга легендa везана за Семетешко језеро каже да у језеру живи страшна неман. Житељи овог краја су је описивали као огромну змију дугу десетак метара и дебелу као стабло бора, да има дугуљасту и пљоснату главу, а на леђима велико пераје. Појављује се повремено, изрони из дубина, заљуља целу површину и нестане у таласима.
У Брвенику, поред саме Ибарске магистрале на путу ка манастиру Градац, налази се високо стеновито брдо „Девојачка стена“. Како каже легенда, овај стеновити врх добио је име по непознатој девојци која је бежећи испред турских војника, скочила са стене и окончала свој млади живот.
