Стефан Немањић, назван Првовенчани (првокрунисани Немањић) био је средњовековни српски владар (велики жупан 1196 - 1217. године и краљ 1217 - 1228. године) који је Рашку подигао на статус краљевине. Рођен је око 1165. године. Други син великог жупана Стефана Немање и његов наследник, млађи брат Вукана Немањића а старији брат Растка Немањића, био је мудар и даровит човек, васпитан у византијском духу, дипломата и војсковођа.

Стефанова владавина протекла је у знаку великих успеха, добијања краљевске круне (1217. године) и проглашавања аутокефалности српске цркве (1219. године). Владајући, он је удруживао ратничку способност и дипломатију. Бележио је и тешке тренутке као што су они при почетку владавине када је морао да напусти престо и оде у изгнанство (1202. године) и да се жестоко бори да га поврати (1203 - 1204. године). Брат Сава му је много помагао у владавини, био му је саветодавац и пријатељ. Стефан је био писац и владар, културни посленик и ратник. Прстен краља Стефана Првовенчаног, израђен од злата и украшен орнаментом од филигранских плетеница, сачуван је уз његове мошти у Студеници. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу.

 

Свој узбудљив и до краја испуњен живот, завршио је замонашен у последњим тренуцима, са именом монах Симон. Умро је 24. септембра 1228. године. Сахрањен је у манастиру Студеници, касније су његове мошти пренете у манастир Жичу. Српска православна црква га прославља као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару.
Стефан Првовенчани је био љубитељ књижевности и „разуман и вешт приповедач“, како га назива Теодосије, биограф Светог Саве. Један од првих српских писаца и једини наш световни писац у средњем веку, написао је житије свог оца Симеона, биографију Стефана Немање од рођења до смрти. На престолу га је наследио најстарији син Стефан Радослав.